Abstract

Srbija nakon 2000. godine, urbzano prolazi kroz proces post-socijalističke transformacije. Ovaj proces prati transformacija socijalističke privrede, odlikovane snažnom regulatornom ulogom države, ka kapitalističkoj privredi, zasnovanoj na principima slobodnog tržišta. Promene političkog sistema i društvenog uređenja inicirale su promenu sistema planiranja. Društveni kontekst diktira prilagođavanje procesa planiranja i planskih dokumenata aktuelnom trenutku i učestalim društvenim promenama. Pomenute promene dovode do ubrzanog postupka izrade planova, pa nije retka pojava da se planska rešenja definišu bez prethodne analize, integralnog pristupa i preispitivanja u odnosu na postavljene ciljeve. Nepotpuna demokratizacija društva i dinamika izrade planova, utiču na izostajanje participacije, pre svega neformalne, u pripremanju, donošenju i ostvarivanju planskih rešenja. Dug period važenja urbanističkih planova, nezasnovanost planskih rešenja na analizi i mogućim scenarijima razvoja, kao i izostanak značajnije participacije, dovode u pitanje ostvarljivost planova. Iz ovoga proizilaze česte potrebe za izmenama i dopunama, tek usvojenih planova. Hipoteza rada zagovara da je neodrživa praksa urbanističkog planiranja u Srbiji uslovljena novonastalim tržišnim uslovima, pa se samim tim PGR-ovi često menjaju i dopunjuju. Rad nastoji da ispita učestalost vršenja izmena i dopuna planova generalne regulacije na teritoriji Srbije. Cilj rada je preispitivanje nužnosti i mogućih načina prilagođavanja urbanističkog planiranja novim tržišnim uslovima. U radu je predočen mogući način prilagođavanja urbanističkog planiranja stalnim ekonomskim, tehnološkim i društvenim promenama, takođe, pored pozitivnih, ukazano je i na negativne strane do kojih ovakav pristup može dovesti.